Fond za talentovanu decu opštine Vračar - Radovi učenika radionice kreativnog pisanja

Svi smo jednaki i ako smo  različiti

Na ulici decu gledam
Nasmejanu i veselu
Svima su im iste želje
I u gradu i u selu.

Sva ta deca isto žele
Igru, maštu, dobra dela
Sva ta deca isto žele
Bila crna ili bela.

Sve razlike što nas dele
Oči, koža, nisu iste
U nečemu jednaki smo,
Svima su nam duše čiste.

Ja ne želim da se snovi
Bilo koje dece ruše
Nije bitna boja kože
Vec je bitna boja duše.

Ljubav

Šta je to zapravo ljubav
Da li je to kada neki čovek voli
I za uzvraćenu ljubav se moli.

Da li je to kada mamu voli tata
Kada sestra voli brata.

Da li je to kada se cela porodica okupi
Sve svoje uspomene pokupi
Na jedan papir ih snese i u svoju istoriju unese.

Da li je to kada se dve drugarice vole
Pa se nadju posle škole
Sve svoje uspomene jedna drugoj ispričaju
I na ćutanje se zariču.

Da, to je ljubav,  jedno osećanje snažno
Za čovečanstvo veoma važno.
Svima nam treba da bi smo opstali
I dobre osobe postali.

Gora Pastuović OŠ,Vladislav Ribnikar 6/6

Ko sam ja

Zovem se Jovana Đokić. Rodila sam se dvadesetog januara hiljadu devetsto devedeset devete godine.

Bilo je to jednog zimskog jutra kada su tati javili da je dobio ćerku. Od tada nije spavao dve noći jer je slavio moje rođenje. Bila sam kao i sve druge bebe, samo što sam bila bleda.

Odrasla sam! Užas! Nema više ljuljanja. Sada je krenulo ono dosadno: Ne diraj to! Uradi domaći! Kasniš na ples! Ne mogu to da trpim. Uopšte ne mogu tako da doživim sebe. Volim da se gledam u ogledalu i da se šminkam, ali mi se ne sviđa mnogo moj oblik glave. I sama znam da nisam toliko dobra, i da sam pomalo proždrljiva, ali bi mi prijalo da znam ko je zaljubljen u mene. Jesam pomalo sebična, ali bih volela to da ispravim.

Ako želite da saznate nešto više o meni, obratite mi se.

Jovana Đokić

Na jednom času kreativnog pisanja

Na prvi čas kreativne radionice sam zakasnila, pa nisam imala vremena da pišem prvi sastav, ali sam zato pomno slušala radove mojih drugara.

Sastavi su bili tako čudni, maštoviti, lepi, puni osećanja... Zatim smo komentarisali te radove. Bilo mi je tako zabavno. Kad sam, naredni čas, i sama napisala literarni rad, novi drugari su ga tumačili i kritikovali. Istakli su ono dobro, ali ukazali i na nedostatke. Svaki čas je bio drugačiji. Nekada smo čitali magične priče, tumačili, pisali na razne teme... Naučila sam mnoge nove reči. Rekoh sebi da ću se praviti važna u školi što znam sve te nove i zanimljive pojmove.

Ipak, najlepše od svega bilo je što sam stekla nove prijatalje: inspirisanu Nataliju, nestašnu Teodoru, koja inspiraciju traži pod klupom, brbljivicu Jovanu i ozbiljnu Jelenu.

Sve su podjednako zanimljive i lepo je družiti se sa njima. Volela bih da radionica traje večno.

Anđelija Makarić

Na jednom času kreativnog pisanja

Svake subote imam čas kreativnog pisanja. Čas nam drži naša nastavnica Biljana Lazarevski koja je jako fina i lepo radi sa nama. Uči nas novim stvarima, podstiče kreativnost i neguje naš stil pisanja.

Teme su uvek zanimljive i inspirisane dečjim životom. Jako nam se dopada to što radimo i neke druge forme kao što su dramska i pesnička, što imamo priliku da budemo kritičari i da upoređujemo i ispravljamo tuđe i svoje radove. Deca ovde pišu i komentarišu, kritikuju ili hvale svoje i tuđe radove i takođe uče na svojim greškama. Učimo nove i zanimljive stvari koje su jako korisne i dobre za izgradnju piščevog stila. Sviđa mi se i to što su teme povezane sa vremenom, godišnjim dobom i nekim opštim stvarima. Lepo je i to što nas nastavnica upućuje i bodri kako bismo satkali što lepši sastav.

Pošto mi se u kreativnoj radionici jako dopada, još dugo ću dolaziti da bih usavršila svoj stil i družila se sa drugom decom jer su jako fina i kreativna. Isto tako delimo zajedničke muke i podstičemo se da bi napisali što bolje radove. Volim da slušam i da komentarišem njihove sastave jer su jako talentovani i vredni.

Jovana je prava pričalica, ali je jako zabavna i voli da putuje.

Teodora je hiperaktivna jer po ceo čas skače i igra, takođe voli da priča i bez nje bi nam bilo dosadno, kao što je bilo danas.

Jelena je malo povučena, ali uvek puna priča i zanimljivih događaja.

Anđelija je najmirnija od nas, stalno nešto piše i najvrednija je.

U svakom slučaju, sve ih simpatišem i jedva čekam da se opet sledeće subote družim sa njima.

Natalija Vilić, Učenica IV3 OŠ „Jovan Miodragović“

Život

Sunce mora da sija
Seme treba da klija
Čovek želi da radi
Dete da se slatkim sladi
Cvet treba da raste
A život da sa tim sraste.

Moja Mina

Jedna sanjarka mala
U klupu mi se ušunjala
Lepo čita i piše
Ali mi stalno sugeriše
Nema naviku da uči
Pa zato sa prirodom i društvom
Muku muči.
Zove se Mina i
Prava je drugarčina.

Natalija Vilić

Priča o bubnju

Iznenada na ulici ugledah čudno biće. Umesto ruku imalo je palice, umesto glave nešto nalik buretu, a tu su bili i neki metalni tanjiri. Upitah ga:”Ko si ti? Odakle dolaziš?”. On odgovori:”Ime mi je bubanj. Dolazim sa dalekog ostrva Bubnjeto.”. “Ko te je stvorio?”-upitah ga. “Ah, to je duga priča!”. “Molim te, ispričaj mi!”. “Dobro, uslišiću ti želju”. I bubanj poče da priča:”Nekada su ljudi mnogo voleli da plešu, a nije bilo nikakvih instrumenata. Dok su tako plesali padoše sa jednog drveta dva štapića. Ljudima se dopao zvuk koji su štapovi proizveli, pa napraviše mene. Od tada se na ostrvu Bubnjeto čuje moj prodorni glas.”. “To je divna priča”-rekla sam. “Drago mi je što sam te upoznala”.

To sam ja

Roditelji me vide kao svoju slatku “ćeru”. Igraju se i šale sa mnom, ali znaju da budu i strogi. Drugari me vide kao devojčicu koja je uvek spremna da se bori za svoja prava, a kada se posvađamo ne mogu da me prepoznaju. A baka i deka! Iiiiii! Oni bi sve učinili da mi udovolje. No, svi me podjednako vole. Kažu da sam bila dobra beba, a mama se naročito radovala što sam odbijala cuclu.

Moje rano detinjstvo obeležila je i kuca Kiki. Sve smo delile, čak i smoki. Toliko mi je bila odana da je čak i ugrizla tatinog prijatelja misleći da će me taj zli bauk odvesti. Nesretan čovek! Kuca je uginula, ali i danas mislim o njoj sa nežnošću i nostalgijom.

Ne bih o svojim manama, sigurno ih ima puno, ali sam samo jedne svesna. Ponekad sam tvrdoglava. Sve u svemu, dopadam se samoj sebi takva kakva sam, a nadam se da ću se svideti i drugima.

Jelena Berić, 3.razred OŠ „Svetozar Marković“

Violina

Nekada sam bio veliko, lepo drvo koje je bilo ponos moje ulice. Deca su se pela na mene, a u ušima mi još zvone brojevi koje su govorila dok su igrali žmurke.

Jednog tmurnog dana, kada su sva deca bila po kućama, došli su neki visoki i zastrašujući ljudi. U rukama su imali velike testere. Približili su mi se i isekli na pola. Dok je zaglušujuća buka testere trajala, ostao sam bez jednog dela svoga bića. U prljavom kamionu su me dovezli do jedne brvnare. Očiju punih suza pitao sam se čemu ću služiti. Kraičkom oka sam spazio starog i dobroćudnog deku. Polako me je uzeo u ruke i pažljivo me položio na jedan dugačak sto. Bio sam uplašen, ali i radoznao u vezi sa svojim novim životnim putem. Deka me je lagano i nežno izrezao na tri dela. Nisam osetio bol jer mi je to ličilo na blago golicanje. Zatim je deka otišao u drugu sobu i iz nje doneo dve posude. U jednoj se nalazila mala turpija kojom je moj oblik doveden do savršenstva. U drugoj posudi je bila materija koja me je štitila od ogrebotina, udaraca i nepažljive dece. Tada sam se oprostio od svog čičice, našao sam se u jednoj prostoriji, za koju sam kasnije saznao da se zove prodavnica. Bilo je puno ljudi. Svi su bili uskomešani, pričali su u glas. Dosta ljudi me je zainteresovano uzimalo, ali me zbog žalbi na visoku cenu niko nije kupio. Prodavci su nameravali da me stave na policu za nepotrebne stvari, ali su u tom trenutku u prodavnicu ušle jedna žena i mala plava devojčica. Žena je otišla na odeljenje za šminku, a devojčica me je uzela u ruke. Nije marila što joj je prodavac rekao da sam starudija i što ju je majka odvraćala od kupovine. Ali kada su se njene plave oči susrele sa mnom, znala je da mora da me ima, izvadila je svoj mali dečji novčanik i pružila novac prodavcu. Tokom putovanja k njenoj kući stalno je otvarala kutiju i pomno me gledala. Kod kuće je odmah zasvirala na meni. Zvuk je bio pomalo škrkutav, ali ipak čaroban. Iz dana u dan sve smo bolje zvučali, jer se njen umilni glas stapao sa mojim lakim notama. Dok je prevlačila gudalo kroz mene, osećao sam uzbućenje i opet ona stara nežna golicanja. Drago mi je što sam dobio svoju svrhu, srećan sam što nekog uveseljavam i što sam u drugom životu ispunjen i srećan.

Zauvek ću u srcu čuvati zvuk prve melodije koja je na meni odsvirana, ali ću se sa istim ushićenjem sećati onih plavih očiju koje su me izbavile da ne budem starudija i koje su mi pružile novi život, svrhu i smisao.

Natalija Vilić